Море, море… Помисао на море будила је посебан осећај. Лиза је волела море, његову боју, пространство, више него сва друга пространства. Често је размишљала да промени место боравка и пресели се у место на морској обали.
Дубровник, Опатија, Порторож, Херцег Нови. Не може их одвојити, јер су за ове градове везана лепа догађања. Лиза је љубав другачије доживљавала у близини мора. Одлазила је увек са истом особом, али је сваки следећи пут љубав била јача, пожуднија. По повратку је живела од тих утисака, бројећи месеце, а затим и дане до новог одласка. Било је и других туристичких понуда за обилазак страних земаља, али је преко тих једноставно прелазила. Доријан, њен дугогодишњи пријатељ, у зимским данима сањао је скијање, али би се Лиза при помени снега стресла и разговор је био завршен. Да ли је само клима определила Лизу? Други су често размишљали о томе, али је после много година устаљених путовања, нико није ни питао зашто баш море.
У јутарњим сатима је дуго са терасе хотелске собе посматрала непрегледно плаво пространство, желећи да га упије заједно са непоновљивим мирисом и понесе у свој континентални град. Шетала је у кратким зимским данима поред морске обале грејући се на зрацима сунца, који су се одбијали о бескрајну плаву површину.
Лице јој је добијало благу препланулост и руменило, па је почела да подсећа на медитеранске лепотице. Била је клавиристкиња префињених покрета, дуге платинасте косе скупљене у високи реп обмотан косом, који је неукротиво лелујао по њеном врату, додирујући и њеног сапутника, јер су увек били припијени једно уз друго. Баршунасти тен , очи бадемастог облика, необичне зелене боје, сензуалне усне, природно јарко црвене, са обрисима
којима није била потребна корекција, били су запажени. Нарочито јој је сметало што није могла да користи светле кармине, јер би били невидљиви на њеним уснама, надјачани природном бојом. Против природе се и не треба борити. Она ју је даровала несебично и треба је искористити.
Доријан је често задржавао поглед на дугим, нежним Лизиним прстима руке украшеним лепо обликованим ноктима, намазаним седефасто розе лаком. На домалом прсту леве руке носила је брилијантски прстен, који је одавао блештави сјај, као и прекрасна наруквица од ”Сваровски” кристала. Често их је додиривао и померао. Играо се њима као и Лизином косом, упредајући несташне праменове.
Лиза је често мислила да је испуњава чудним осећањем, иако је све било исто као код куће, сем мора. Но, тако се само чинило.
У сваком од тих места, случајно, или не, дешавало се да буде неко од њихових заједничких пријатеља. Био је у свом друштву, а сви су припадали ширем кругу за дружење и познавали су се. Лиза и Доријан нису ни тајили куда путују. Знали су то њихови из друштва. Нису били у истом хотелу, али виђали су се. Лиза је често скривено посматрала једног заједничког пријатеља, иако је био са својом девојком. У граду јој није привлачио посебну пажњу, али овде, на мору, био је то поглед изазова, на који је заједнички пријатељ одговарао.
Лиза је сматрала да њихове узајамне погледе други не примећују нарочито Доријан, али није била сигурна. Очекивала је да би јој нешто рекао, да је видео. Њој је најважније било његово мишљење. Колико се радовала овој виртуелној љубави погледима, почела је да размишља, да ли тиме није преварила Доријана. Друге жеље није имала, али је поглед није остављао равнодушном. Понекад би, док је била у страсном загрљају Доријана, долетео и узео је на тренутак. Убрзо би се тргла и још више приљубила уз Доријана, плашећи се да је, као морски талас, не одвуче.
. . . .Доријан је проводио време у пливању, а Лиза би тада сама шетала. Ишла је уходаним путањима, не знајући да ли жели, или не жели да сретне поглед. Уколико би се то догодило, настављала би даље, испуњена нечим необичним.
Не, она није преварила Доријана. Мисли су нешто најслободније што има и припадају само њој. То је једино што сама, она, поседује и може да им дозволи лет на све стране. Да тога нема, био би живот сувише једноставан. Шетње мисли су забавне и интересантне, разбијају монотонију.
Размишљала је лежећи на морском жалу. Била је прекривена провидном марамом дугиних боја, испод које су се кретале Доријанове руке, милујући облине њеног тела. Она вешто одмахну руком, као да жели да одагна мисли и поглед пријатеља и својим језиком додирну Доријанова уста у дугом пољупцу.
