ПРИЈАТНОСТ
Како да човек доживи пријатност, а да она траје, траје… Обично је кратка, као трен, у виду лепе вести, догађаја, додира, пољубца, геста. Блесне и не дозволи вам да дуго уживате у њој. Неухватљива је, а толико привлачна, тешко описива, а храни душу и тело, гради човека, испуњавајући га невидљивим крхким честицама.
Не сећам се да ми се неко скоро похвалио доживљеном. Можда је чува за себе, да што дуже траје, да се не би причом истрошила и нестала, или је једноставно нема.
Преслишах себе, али се не сетих, јер је вероватно није било… Све до тог дана.
Размишљала сам да ли човеку уопште може бити пријатно уз симболичну количином новца у новчанику, када нема ни за себе, а камоли за саговорника, старо друштво…
Но, простор и време ипак учине да и таквом једноставно дође пријатност и помогне му да траје и сања неки бољи живот, незнајући ни где ни када.
Од вајкада сам своје мисли чувала и у данима када нисам имала објашњење за тегобни живот, стављала их на папир. Из много труда и великог напора, родила се књига. Почела су моја маштања о њеном домету, даље, што даље, да она учини пријатност људима које је читају. Свакога дана предамном је била нова идеја, лако смишљена, али тешко остварљива. За њихово остварење били су потребни новац, познанство…
Па ја сам једна од многих који се појављују тек оштампаним књигама! Како ћу се снаћи у том кошмару, кад не могу ни у овом животном? Уосталом, људи би радо читали, али немају довољно ни за најнужније, а тек за књигу, иако је ова управо писана за њих.
… Једнога дана догодило се оно, о чему сам маштала.
Одважно сам се кретала Београдом, по светлом дану чистог плавог неба, који ми је био велика помоћ на путу ка пријатности. Растресита коса лелујала се на благом јесењем ветру, а костим љубичасто розе боје доприносио је свежини и полету као и чудан сјај у уморним очима. Чинило ми се да га сви примећују.
Све тужно сам заборавила. Срећно сам грабила, да што пре стигнем до Телевизије на којој гостујем уживо, да представим књигу и поделим неколико примерака гледаоцима. Ето, неко је осетио трептање душе и поруку књиге. То је оно, свет је мој, пријатност је стигла. Да, кратко је, неколико минута, али довољно да најлепше што умем, ако ми је то пође за руком, али трудићу се, представим своју књигу, заинтересујем гледаоце и придобијем их за будуће читаоце.
Необјашњива пријатност довела ме је пред камере и помогла да остварим сан.
Догодило ми се. Једна обична личност, каквих стотине замишљено корачају улицама, обрадовала се указаном могућности да представи своју књигу.
Мисли су ме довеле тамо. Успела сам, користећи скривене атоме својих способности, да стигнем до жељеног. Доживела сам пријатност, велику,снажну, моћнију од свега опипљивог, која је трајала дуже од учешћа у емисији. Имам о чему и да причам и да сањам. Често се питам, да ли сам својом књигом успела да приуштим пријатност сваком гледаоцу и читаоцу. Ако јесам, успела сам.
А, онда је освануо нови дан, исти као и ранији…
Не знам, да ли ћемо сви заједно наставити да трагамо за малим пријатностима.
